"GLASNIK SKOJ-a"

"Glasnik SKOJ-a" se ponovo pojavljuje posle duže pauze. Nismo se promenili ni za dlaku, nismo promenili svoju ćud, ni svoje principe i ideale. Postali smo bolji - uvek noviji i progresivni. Nosioci borbe za socijalnu pravdu, integralne slobode i istinu.

Mogu postojati razna mišljenja i razne verzije - ali istina je samo jedna. A istina je da nema socijalne pravde i sveobuhvatne slobode bez autentičnog socijalizma utemeljenog na učenju marksizma-lenjinizma. To je naš princip, naše "vjeruju", naš put u neizbežan trijumf ideologije koja je u službi objektivnih interesa ogromne većine čovečanstva - svih onih koji žive od svog rada.

Boreći se za istinu, njihove interese i poruke izražavaće verno "Glasnik SKOJ-a".

SA STRANICA STRANE ŠTAMPE

E V R O P A

JANIS EKOMOMIDIS: POZIV NA FILMSKU POBUNU

NIKOZIJA – LIMASOL, 20. januara – Čast da zatvori festival Kiparski filmski dani pripala je grčko-kiparskom veoma provokativnom, angažovanom ali i mračnom i brutalnom filmu „Udarci po duši” Janisa Ekonomidisa. Ovakva festivalska završnica očigledno je svesno plasirana provokacija za publiku u Nikoziji i Limasolu umetničkog direktora i selektora Ninosa Feneka Mikelidesa. Jer, film „Udarci po duši” koji je sa uspehom bio prikazan u programu „Nedelja kritike” na Kanskom festivalu i osvojio nacionalnu filmsku nagradu i nagradu kritike na Solunskom festivalu, pre svega veoma snažno i direktno ukazuje na propadanje moralnih vrednosti u savremenom grčkom društvu, na položaj radničke klase i sve veće raslojavanje društva.

Scenarista i reditelj ovog filma Janis Ekonomides je Kipranin, rođen u Limasolu 1967. godine. Poput mnogih svojih zemljaka svojevremeno je otišao na školovanje u Grčku i tamo ostao. Kaže da ne može da zamisli filmsko stvaralaštvo bez autorskog angažmana i jasnog stava autora prema temi koju je odabrao. Svaki novi film za njega je nova i uvek neizvesna borba. U Grčkoj se ona, za sada, ipak vodi lakše nego na Kipru na kojem se kinematografija još nije dovoljno razigrala...

INTERVJU

Čija je duša najviše tako bolno izudarana u ovom filmu, Vaša?

– Ne moja, ali jesu duše svih junaka u filmu koji su žrtve sveopšteg moralnog propadanja i društvenog zanemarivanja. Na život kakvim žive, i na sve ono što im se svakodnevno događa, svako od njih reaguje na svoj način ali su zajednički imenitelji njihovih reakcija potisnuti i nekanalisani: bes i mržnja, nesposobnost definisanja ličnih problema i, samim tim, i nesposobnost na pravo ili logično delovanje. Takis, glavni junak, poput kakvog „magarca”, može vam se učiniti da je glup, previše miran, nesposoban za bilo šta drugo osim da tegli. Međutim, i magarac može da ubije kada se konačno naljuti.

Hteli ste ovim filmom da ukažete na to kako ljudi loše žive i kako se loše osećaju u savremenom grčkom društvu?

– Hteo sam da ukažem na to da u Grčkoj, pogotovo u Atini u kojoj živi polovina ukupne grčke populacije, danas postoji nešto što se može nazvati modernim getom. U takvim getima, u današnjem kapitalizmu, živi najsiromašniji deo populacije – radnička klasa, i ovo je film o njoj. U Grčkoj danas imate jedan sloj ekstremno bogatih ljudi, zatim srednju klasu koja je ogrezla u licemerstvu i koja sve brže propada, a sa druge strane sve veći i veći sloj siromašnih ljudi kojima ne preostaje mnogo i koji se polako pretvaraju u zveri. Oni ostaju bez obrazovanja, bez prava na veliki izbor profesije. Oni su pod stalnim pritiskom siromaštva, neobrazovanja, sveopšteg neznanja, beznadežnosti i nasilja, ali i medija, naročito televizije koja im svakodnevno emituje lažne slike o svetu u kojem žive, a kojem oni zapravo ne pripadaju.

Jezik u Vašem filmu je veoma brutalan, prost, sve sama psovka do psovke? Posledica fikcije ili realnosti?

– Reči mogu da budu ubistvene poput metaka. Ružne, uvredljive reči mogu često lakše da unište čoveka nego batine. Ideja ovog filma je bila da pokaže kako se kroz upotrebu jezičke pornografije i brutalnosti može uništiti nečiji mozak i nečija psiha, imidž sveta i ljudi. Od takvog jezika nema odbrane, nema nade i zato je on ovde upotrebljen kao poseban i veoma moćan filmski lik, gotovo glavni junak.

Zar grčki jezik nije jezik poezije, filozofije, mitologije, jezik civilizacije?

– Očigledno da više nije. U današnjoj Grčkoj se komunicira uz upotrebu pedesetak do stotinak reči, i čini se da nije istina da je grčki jezik bio ono što ste vi rekli. Čini se da se u školi danas ne uče istina i prava grčka istorija. Jezik o kojem vi govorite danas u svakodnevnoj upotrebi ne postoji. Njega koriste jedino pesnici, i pokoji prozni pisac.

Šta se to dogodilo Grčkoj, zašto je tako?

– Zato što je reč o zemlji pod okupacijom.

Čijom?

– Svačijom, osim okupacijom naše civilizacije. Grčka je samo promenila okupatora. Sve je pod vlašću banaka, korporacija, vlasnika novca i ljudskih duša, i zato se čini da se svi mi u Grčkoj pomalo ponašamo kao majmuni, i svi smo se promenili u pokušaju da se pridružimo globalizaciji.

Ima li spasa od toga? Šta Vi predlaže?

– Revoluciju, makar i malu. Jer, sve što se dogodilo i događa na društveno-političkom planu, jeste kao da su nas kastrirali. Ljudi više ne veruju ni u šta, osim u novac. Izgubljene su vrednosti, izgubljena je tradicija, osećaj za poštovanje, izgubljeni su duh i volja. Nastala je neka vrsta bestežinskog i besvesnog stanja. Na to i ukazujem kroz moje filmske junake koji ne poseduju samosvest o svojoj bedi.

Nemate ni jedan pozitivan ženski lik u filmu. Sve Vaše žene su primitivne, grube, proste, iste kao i svi muškarci koje vidimo?

– To je zaista tako u ovom getoiziranom, siromašnom, radničkom sloju grčkog društva, grčkog pakla o kojem film i govori. Žene su se i bukvalno izjednačile sa muškarcima, jer je to pitanje opstanka. Vremena su teška i žene moraju da se ponašaju kao muškarci da bi preživele.

Kažete da za snimanje filmova imate i lični razlog?

– Da, ja sam pre svega politička osoba, kao jedinka pripadam društvu, i kao takav vidim šta se događa oko mene. Ujedno pokušavam da omirišem i budućnost koja, na osnovu današnjice, iz ove perspektive, ne izgleda nimalo svetlo. To je ono što pokušavam i pokušavaću da kažem u svojim filmovima.

To je ta Vaša mala revolucija?

– Možda je to i velika revolucija, videćemo. Videće se to uskoro, kada film krene da se prikazuje u atinskim bioskopima. Sasvim je moguće da će protresti publiku, da će je isprovocirati na reakciju. Što glasniju, to bolju. Vreme je da prestanemo da guramo glavu u pesak, da se davimo u hipokriziji i pretvaramo da ljudi poput mojih filmskih junaka ne postoje.

Imate li saborce, istomišljenike u toj revoluciji?

– Svi koji su učestvovali u nastanku ovog filma u neku ruku su saborci koji dele moje mišljenje i stavove.

Sa studija prava otišli ste na filmsku akademiju i za to sigurno postoje snažni razlozi, ali i snažni uzori. Koji?

– Postoji mnogo reditelja čiji su filmovi na mene ostavljali snažan utisak. Ukoliko vam kažem da su, posle Luja Mala, među mojim najomiljenijim rediteljima Ken Louč i Majk Li, Đani Amelio i braća Darden, Gaspar Noe, da li vam je onda jasno kakav sam i kakav mogu biti?

Veoma jasno. Vi ste, gospodine Ekonomidis, nepopravljivi levičar?

– Zašto da ne. U svakom slučaju sam neko ko ne ume da zatvara oči pred onim što vidi oko sebe. O onome što vidim i što smatram lošim, štetnim i pogrešnim, volim da govorim glasno.

Dubravka Lakić

LATINSKA AMERIKA

IMPERIJALIZAM JE NAVEĆA PRETNJA LJUDSKOM PREŽIVLJAVANJU

Govor Predsednika Bolivarske Republike Venecuele, Uga Ćavesa, u Generalnoj skupštini OUN, 20. septembra, 2006 g.

Gospođo Predsednice, Ekselencije, Šefovi država, Šefovi Vlada i visoki predstavnici vlada sveta,

Dobar dan želim svima vama.

Na prvom mestu želim da s puno poštovanja pozovem one koji nisu mogli da pročitaju ovu knjigu da je pročitaju: Noam Čomski, jedan od najuglednijih intelektualaca ove Amerike i sveta, Čomski, jedan od njegovih poslednjih radova: «Hegemonija ili preživljavanje, hegemonija ili preživljavanje. Imperijalna strategija Sjedinjenih Država». Izvrstan rad za razumevanje onoga što se dogodilo u svetu u XX veku, što se danas događa i najveća pretnja koja se nadvila nad našu planetu: hegemonijska pretenzija američkog imperijalizma dovodi u opasnost i samo preživljavanje ljudske vrste.

I dalje upozoravamo na tu opasnost i upućujemo apel i samom narodu SAD i svetu da zaustavi ovu pretnju koja je kao Damoklov mač. Mislio sam da pročitam neko poglavlje, ali, poštujući vreme, dajem to više kao preporuku. Brzo se čita. Jako je dobra, gospođo Predsednice. Vi je sigurno znate. Objavljena je sigurno na engleskom, nemačkom, ruskom, arapskom (aplauzi).

Juče je ovde bio đavo, na istom ovom mestu. Još uvek ovaj sto za kojim me je dopalo da govorim, miriše na sumpor! Juče je gospođe i gospodo, sa ove iste tribine gospodin Predsednik SAD, koga ja zovem «đavo» došao ovde da govori kao gospodar sveta, kao gospodar sveta. Ne bi bio na odmet jedan psihijatar da analizira jučerašnji govor Predsednika SAD. Kao portparol imperijalizma došao je da da svoje recepte u nastojanju da održi sadašnju šemu dominacije, eksploatacije i pljačke naroda sveta. Bilo bi dobro za neki film Alfreda Hičkoka; čak bih predložio i naslov: «Đavolov recept».

Dakle, američki imperijalizam, - i Čomski to ovde kaže sa sjajnom i dubokom jasnoćom – čini očajničke napore da konsoliduje svoj hegemonijski sistem dominacije. Mi ne možemo da dozvolimo da se to dogodi, ne možemo da dozvolimo da se uspostavi svetska diktatura; da se konsoliduje, da se dakle konsoliduje svetska diktatura.

Govor predsednika svetskog tiranina, pun cinizma, pun licemerja, je imperijalno licemerje, pokušaj da se sve kontroliše. Oni žele da nam nametnu demokratski model kako ga oni shvataju: lažna demokratija elite. A osim toga veoma originalan demokratski model: nametnut bombama, bombardovanjem i putem invazija i topova! Kakva demokratija! Trebalo bi pogledati Aristotelove teze, zar ne?

A od onih prvih koji su tamo u Grčkoj govorili o demokratiji, da vidimo koji je to model demokratije, taj koji se nameće preko marinaca, invazija, agresija i bombi.

Kaže juče predsednik SAD, u ovoj istoj Sali, sledeće: «bilo kuda da pogledate, čujete ekstremiste koji vam kažu da mogu da pobegnu od bede i povrate dostojanstvo putem nasilja, terora i mučeništva». Kuda god da on pogleda vidi ekstremiste! Siguran sam da kad tebe brate pogleda, sa tom bojom, poverovaće da si i ti ekstremista. Sa tom bojom. Evo Morales – koji je juče stigao, dostojni predsednik Bolivije – je ekstremista. Imperijalisti svuda vide ekstremiste.

Ne, nismo ekstremisti; ono što se dešava je da se svet budi i svuda se mi narodi bunimo.

Imam utisak, gospodine imperijalistički diktatoru, da ćete ostatak svog života proživeti sa noćnom morom, jer bilo kuda da pogledate, pojavićemo se mi, koji se bunimo protiv američkog imperijalizma, koji vapimo za punom slobodom sveta, za ravnopravnošću naroda, za poštovanjem suvereniteta nacija.

Da, nazivaju nas ekstremistima, bunimo se protiv imperije, bunimo se protiv modela dominacije.

Zatim, gospodin Predsednik je došao da vam se obrati, tako je rekao: «danas želim da se direktno obratim stanovništvu Srednjeg istoka, moja zemlja želi mir...» To je tačno, ako prođemo ulicama Bronksa, ako prođemo ulicama Njujorka, Vašingtona, San Dijega, Kalifornije, bilo kog grada, San Antonija i San Francuska i pitamo ljude na ulici, američke građane. Ova zemlja želi mir. Razlika je u tome što Vlada ove zemlje, Sjedinjenih Država, ne želi mir, želi da nam nametne svoj model eksploatacije i pljačke i svoju hegemoniju putem ratova. To je mala razlika. Želi mir, a šta se dešava u Iraku? Šta se dešava u Libanu i u Palestini? Šta se dešavalo 100 godina, još u Latinskoj Americi i u svetu? I sada pretnje Venecueli, nove pretnje Venecueli, nove pretnje Iranu...Govorio je narodu Libana: «mnogi od vas su videli kako su vaše kuće i vaša naselja bila uhvaćena u unakrsnu vatru». Kakav cinizam! Kakav kapacitet da se bezočno laže pred svetom! Bombe u Bejrutu, lansirane sa milimetarskom preciznošću, zar je to unakrsna vatra? Verujem da Predsednik misli na kaubojske filmove, kada se pucalo iz struka i neko je bivao uhvaćen u unakrsnu vatru. Imperijalistička vatra, fašistička vatra, ubilačka vatra i genocidna vatra, imperije i Izraela protiv nedužnog naroda Palestine i naroda Libana! To je istina! Sada kažu da pate, da patimo jer gledamo njihove razrušene domove.

Najzad, Predsednik SAD je došao da se obrati narodima, došao je da kaže,– ja sam gospođo Predsednice osim toga doneo neka dokumenta jer sam jutros u zoru gledao neke govore i aktuelizovao moje reči -, obratio se narodu Avganistana, narodu Libana: «Narodu Irana kažem..., narodu Libana kažem...narodu Avganistana kažem...». Dobro, čovek se zapita: kao što Predsednik SAD kaže tim narodima «kažem vam...», šta bi ti narodi rekli njemu, kada bi ti narodi mogli da govore? Šta bi mu rekli? Ja ću vam to preneti jer najvećim delom poznajem dušu tih naroda, naroda Juga, pregaženih naroda.

Rekli bi: « Jenki imperijo idi kući», to bi bio vapaj koji bi izbio sa svih strana, kada bi narodi sveta mogli da se samo jednom obrate američkoj imperiji.

Zbog toga smo, gospođo Predsednice, kolege i prijatelji, prošle godine došli ovde u ovu istu salu, kao i svake za poslednjih osam godina i rekli nešto što je danas potpuno potvrđeno i što verujem da ovde u ovoj Sali skoro niko ne bi mogao da ustane da brani: sistem Ujedinjenih Nacija, stvoren posle Drugog svetskog rata – prihvatimo to pošteno – kolabirao je, slomio se, ne valja! Služi da se ovde dođe i drže govori, da se jednom godišnje viđamo, da za to valja, i da se prave jako dugački dokumenti i iznose lepa zapažanja i slušaju lepi govori, kao onaj jučerašnji Evov, kao Lulin, i mnogi drugi, ovaj koji smo sada saslušali, predsednika Šri Lanke i Predsednice Čilea. Da za to valja. Ali su nas ovoj Skupštini pretvorili u čisto debatni organ, čisto debatni, bez ikakve moći da se i najmanje suoči sa strašnom stvarnošću u kojoj svet živi.

Zbog toga ponovo predlažemo, Venecuela ponovo danas ovde predlaže, ovog 20. septembra, da obnovimo Ujedinjene Nacije. Mi smo, gospođo Predsednice, prošle godine dali 4 skromna predloga koje smatramo neodložno potrebnim da ih prihvatimo mi šefovi država, šefovi vlada, naši ambasadori, naši predstavnici i da o njima raspravljamo.

Prvo, proširenje Saveta bezbednosti – juče je baš ovde Lula rekao – kako u kategoriji stalnog sastava, tako i nestalnog, za ulaz novih razvijenih i nerazvijenih zemalja, trećeg sveta, kao novih stalnih članova. To na prvom mestu.

Na drugom mestu, primena efikasnih metoda brige i rešavanja svetskih konflikata, transparentni metodi debate i odlučivanja.

Treće, – i to je zahtev svih –, čini nam se da je osnovno hitno ukidanje tog antidemokratskog mehanizma veta, veta na odluke Saveta bezbednosti. Evo jednog svežeg primera: nemoralni veto vlade SAD je slobodno omogućio Izraelu da razori Liban uprkos svima nama, izbegavajući rezoluciju u Savetu bezbednosti Ujedinjenih Nacija.

Na četvrtom mestu, potrebno je ojačati – uvek smo govorili – ulogu i atribute generalnog sekretara Ujedinjenih Nacija. Juče nam je generalni sekretar održao praktično oproštajni govor i priznao da se za ovih 10 godina svet iskomplikovao i da su se ozbiljni svetski problemi, glad, beda, nasilje i kršenje ljudskih prava još više pogoršali. To je strašna posledica kolapsa sistema Ujedinjenih Nacija i američke imperijalne pretenzije.

S druge strane, gospođo Predsednice, Venecuela je pre više godina odlučila da vodi tu bitku unutar Ujedinjenih Nacija, priznajući Ujedinjene Nacije kao članica, našim glasom, našim skromnim razmišljanjima. Mi smo jedan nezavisan glas koji predstavlja dostojanstva i traženje mira, reformulisanje međunarodnog sistema; prijavljivanje proganjanja i agresija hegemonizma protiv naroda planete. Venecuela je tako predstavila svoje ime, ova Otadžbina Bolivara je predstavila svoje ime i podnela molbu za mesto nestalnog člana Saveta bezbednosti. Treba da znate: vlada SAD je započela jednu otvorenu nemoralnu agresiju u čitavom svetu u i nastojanju da spreči da Venecuela bude slobodno izabrana i zauzme stolicu u Savetu bezbednosti. Plaše se istine, imperija se plaši istine, nezavisnih glasova, optužujući nas da smo ekstremisti. Oni su ekstremisti.

Ja ovde želim da zahvalim svim onim zemljama koje su najavile svoju podršku Venecueli, čak i kada je glasanje tajno i nije potrebno da to iko najavljuje. Ali verujem da je otvorena agresija američke imperije ubrzala podršku mnogih zemalja, što Venecuelu moralno mnogo jača, naš narod, našu vladu. MERCOSUR je, na primer, kao blok najavio svoju podršku Venecueli, naša braća iz MERCOSURa – Venecuela je sada punopravni član MERCOSURa sa Brazilom, Argentinom, Urugvajem, Paragvajem – i mnogim drugim zemljama Latinske Amerike kao što je Bolivija; CARICOM je ceo najavio svoju podršku Venecueli; cela Arapska liga je najavila podršku Venecueli. Najlepše zahvaljujem arapskom svetu, našoj braći iz Arabije, toj odanoj Arabiji. Našoj braći sa Kariba, iz Afričke unije; skoro čitava Afrika je najavila svoju podršku Venecueli. I zemlje kao što je Rusija, kao Kina i mnoge druge zemlje planete. Najlepše hvala u ime Venecuele, u ime našeg naroda i u ime istine. Jer će Venecuela, kad zauzme mesto u Savetu bezbednosti doneti glas ne samo Venecuele, već i glas Trećeg sveta, glas naroda planete, tamo ćemo braniti dostojanstvo i istinu.

I pored svega toga, gospođo Predsednice, verujem da ima razloga da budemo optimisti, nepopravljivi optimisti, rekao bi pesnik, jer i pored pretnji, bombi, ratova, agresija, preventivnih ratova, uništavanja čitavih naroda, čovek može da uoči da se stvara jedna nova era, kao što peva Silvio Rodriges: «Ta era rađa jedno srce». Stvaraju se alternativne struje, alternativna mišljenja, alternativni pokreti, omladina sa različitim mišljenjem; pokazalo se već samo za jednu deceniju da je bila potpuno pogrešna teza o kraju istorije, potpuno pogrešna teza o uspostavljanju američke imperije, američkom miru, uspostavljanju kapitalističkog, neoliberalnog modela koji stvara samo bedu i siromaštvo, potpuno je pogrešna, propala teza. Sada treba definisati budućnost sveta. Rađa se dan na planeti i vidi se sa svih strana, iz Latinske Amerike, iz Azije, iz Afrike, iz Evrope, iz Okeanije.

Želim da istaknem tu viziju optimizma da bismo ojačali našu svest i našu volju za borbu, za spasavanje sveta i da bi smo izgradili jedan novi svet, jedan bolji svet. Venecuela se priključuje toj borbi i zbog toga nam prete.

SAD su već planirale, finansirale i podstakle jedan državni udar u Venecueli i SAD i dalje pomažu prevratničke pokrete u Venecueli i protiv Venecuele, i dalje pomažu terorizmu. Predsednica Mišel Bačlet se pre nekoliko dana, pardon minuta, podsetila strašnog ubistva bivšeg čileanskom ministra spoljnih poslova, Orlanda Leteliera. Dodao bih još i sledeće: krivci su slobodni, a krivci za taj događaj u kome je takođe poginula i jedna američka državljanka, su Amerikanci iz CIAe, teroristi CIAe. Osim toga treba se u ovoj Sali podsetiti da će se kroz nekoliko dana navršiti i 30 godina od onog užasnog terorističkog dela dizanja u vazduh jednog kubanskog aviona u kome je poginulo 73 nevinih, aviona Kubane de Aviasion. Gde je najveći terorista ovog kontinenta koji je preduzeo dizanje u vazduh kubanskog aviona kao intelektualni autor?

Bio je zatvorenik u Venecueli nekoliko godina, pobegao je odatle uz saučesništvo funkcionera CIAe i tadašnje venecuelanske vlade. Sada je živi ovde u SAD i štiti ga ova Vlada, a bio je osuđenik i priznao krivicu.

Vlada SAD ima dvostruke aršine i štiti terorizam.

Ova razmišljanja služe da bih rekao da je Venecuela u obavezi da se bori protiv terorizma, protiv nasilja i da se pridružuje svim narodima koji se bore za mir i za svet ravnopravnih.

Govorio sam o kubanskom avionu. Terorista se zove Luis Posada Kariles i ovde je zaštićen. Kao što su ovde zaštićeni i veliki korupcionaši koji su pobegli iz Venecuele; jedna grupa terorista koja je tamo postavljala bombe u ambasade raznih zemalja, koja je tamo ubijali ljude tokom državnog udara, otela ovog skromnog slugu i htela da ga strelja. Umešao se sam Bog i jedna grupa dobrih vojnika i narod koji je izašao na ulice; i čudom sam ovde. Ovde su pod zaštitom američke vlade vođe tog državnog udara i tih terorističkih akcija. Ja optužujem vladu SAD da štiti terorizam i da ima jedan potpuno ciničan način razmišljanja.

Govorimo o Kubi. Došli smo iz Havane, došli smo srećni iz Havane. Bili smo nekoliko dana tamo; i tamo se može videti rađanje jedne nove ere: Samit G15, Samit Pokreta nesvrstanih, sa jednom istorijskom rezolucijom: završni dokument – ne bojte se, neću ga celog čitati -, ali tu je jedan skup rezolucija koje je kao otvorenu i transparentnu odluku donelo više od 50 šefova država. Havana je nedelju dana bila prestonica Juga. Ponovo smo lansirali Pokret nesvrstanih i ako nešto mogu da zatražim ovde od svih vas, drugovi i sestre i braćo, to je da uložimo mnogo volje da bi smo ojačali Grupu nesvrstanih, najvažniju za rađanje nove ere, da bi se izbegla hegemonija i imperijalizam.

A osim toga, vi znate da smo imenovali Fidela Kastra za predsednika Grupe nesvrstanih za sledeće 3 godine, i sigurni smo da će drug Predsednik, Fidel Kastro, nositi dirigentsku palicu sa mnogo efikasnosti. Oni koji bi želeli da Fidel umre su, dakle, frustrirani su i ostaće frustrirani, jer je Fidel ponovio u maslinastoj uniformi i sada nije samo Predsednik Kube, nego i Predsednik nesvrstanih.

Gospođo Predsednice, drage kolege, predsednici, tamo se rodio jedan veoma snažan pokret, pokret Juga. Mi ljudi i žene Juga, mi smo nosioci. Sa ovim dokumentima, sa ovim idejama, sa ovim kritikama, sa ovim razmišljanjima – zatvaram najzad moju fasciklu i knjigu i odnosim ih, ne zaboravite da vam ne preporučujem mnogo, veoma skromno - , nastojimo da usvojimo ideje za spas ove planete, za spas od imperijalističkih pretnji i za -kamo sreće da bude uskoro, u ovom veku, ne mnogo kasno, daj Bože da i mi možemo to da vidimo i da naša deca i naši unuci bolje žive - jedan svet mira, pod osnovnim principima OUN, ali ponovo lansiranim i ponovo smeštenim. Verujem da Ujedinjene Nacije treba da premestimo u drugu zemlju, u neki grad Juga. Predložili smo to iz Venecuele. Vi znate da je moj lični lekar morao da ostane zatvoren u avionu, šef obezbeđenja je morao da ostane zatvoren u avionu, nisu im dozvolili da dođu u Ujedinjene Nacije. Druga zloupotreba i čak lična uvreda đavola.

MORALES: KAPITALIZAM NAM JE ŠTETIO

Predsednik Bolivije Evo Morales govori o planovima za sprovođenje reformi u svojoj zemlji i o socijalizmu u Latinskoj Americi.

Der Spiegel, 28. avgust 2006. god.

Nepravda, nejednakost i siromaštvo naroda prisiljavaju nas da tragamo za boljim uslovima za život. Uglavnom indijanska populacija Bolivije uvek je bila odbačena, politički ugnjetena i kulturno otuđena. Naše državno bogatstvo, naše sirovine, bili su predmet pljačke. Indijance su ovde nekada tretirali kao životinje. Sada smo u vladi i parlamentu. Za mene, biti levičar znači boriti se protiv nepravde i nejednakosti, ali najviše od svega želimo da živimo dobro.

Ne želimo da ugnjetavamo ili odbacujemo nikoga. Nova republika bi trebalo zasnovana na raznovrsnosti, poštovanju i jednakim pravima za sve ljude. Treba mnogo toga da se uradi. Smrtnost dece je zastrašujuće visoka. U unutrašnjosti zemlje, polovina dece umre pre svog prvog rođendana.

Nastavljamo pregovore s kompanijama koje se time bave. Trenutni nedostatak investicija nema nikakve veze s nacionalizacijom. To je greška desničarske vlade bivšeg predsednika Tuta Kiroge, koji je 2001.. zaustavio sva ulaganja u proizvodnju prirodnog gasa.

Želimo da prevaziđemo istorijske probleme sa Čileom. More nas je razdvojilo i ono mora ponovo da nas spoji. Čile je pristao na razgovore o izlazu Bolivije na more. To je veliki korak napred. Čileu su potrebni naši prirodni resursi, a nama izlaz na more.

Nikakav. Ni Kuba ni Venecuela nisu bile umešane. Sam sam spoveo nacionalizaciju. Samo sedam mojih najbližih saradnika je znalo za tu odluku. Iako sam se sastao sa Čavezom i Fidelom Kastrom na Kubi nekoliko dana pre objave, mi nismo razgovarali o nacionalizaciji. Već sam bio potpisao dekret pre nego što sam krenuo za Kubu.

Ako socijalizam znači živeti dobro, postojanje jednakosti i pravde i odsustvo socijalnih i ekonomskih problema, onda ga pozdravljam.

Najviše od solidarnosti. Fidel nam mnogo pomaže. On je bio donator za sedam očnih klinika i 20 osnovnih bolnica. Kubanski lekari su već izvršili 30 000 operacija odstranjivanja katarakte nad Bolivijcima. Pet hiljada Bolivijaca iz siromašnih porodica besplatno studira medicinu na Kubi.

Kliknite da se vratite na glavni meni.